Ostalo > Offtopic

PISMENI RAD MOG SINA

(1/7) > >>

Pedja_Petrovic:
OVO SAM MORAO DA PODELIM SA NEKIM
Pismeni zbog kojeg je nastavnica zaplakala a bogami kada sam ga i jda dobio da procitam zapitao sam sebe neke stvari....
--------------------------------------------------------------------------------------------------------

  IZMEDJU   DVE  VATRE



Naslov  ovog  mog  rada  verovatno  asocira  na  zezanje,ali  verujte  mi  pisat  cu o  svemu,ali  najmanje o  njemu.Potrudit  cu  se da  docaram  recima  sve ono  sto  radim,oseca I  mislim.Pisat  cu  vam  o  svom  nacinu  zivota.Naravno,odmah  na  pocetku  naglasavam  da je  upravo  ovo  put  koji  sam  sam  izabrao,iako  sam  imao mogucnosti da  izberem  puno  laksi put,ali  taj  laksi put  nije pratio  moje snove.


      Zivot  I  odrastanje  u  kuci  profesionalnog  sportiste,naravno  da je  mnogo  uticao  na  mene.Od  malena  sam  naucen da  je  sport bitan  kao I  skola  prvenstveno  zbog  zdravlja,a  ocevo  odricanje  u  njegovom  sportu ostavilo  je  veliki  pecat  I  dovelo  do  takvog  nivoa  svesti  da  ukoliko zelim da se  bavim  sa necim,to  moram  da  radim najbolje…He,naravno,nasmejat  cete se jer se  sa takvom  konstatacijom  ne  mogu  hvaliti   kada  je  rec  o  skoli,ali…

Odrastao  sam  u  ravnici  gde  je  bundeva  najvece  brdo,u  Vojovodini,u  gardicu  koji su  proslavili  sportasi.Backa  Palanka  poznata  je  po  kajakasima,bodibilderima I  nadasve  rukometasima.  Iz  RK Sintelona  ponikla  su  brojna  poznata  imena:Zarko  Sesum,Marko  Vujin,Bojan  Beljanski  I  naravno  Ognjen  Pertovic.

Na  prvi  trening  otisao  sam “preko  veze” kao  najtrapaviji  decak  generacije.Bio  sam  toliko trapav  da  me  majka  ucila  da trcim  kako  se  ne bi  zaplitao  za  sopstvene  noge.Zahvaljujuci  upornosti I  mojoj  ljubavi  prema  rukometu,a  uz  veliku  podrsku  cele porodice,sve  vise  sam  napredovao.Jedva   sam  cekao  letnje    raspuste  za vreme  kojih  bi  trenirao ne  samo u  klubu  ,vec I sa  ocem u teretani  I  sa privatnim  trenerima  koji  su  otklanjali  sve  moje  nedostatke  svojim  pravilnim  savetima.Secam  se da  me  je  mama  jednom  pitala:”Pa  ,Ogi,ceo  raspust  ti  prodje  u treningu,nisi  se  ni jednom  okupao,jel  ti  nije  zao?”Nije  mi  bilo  zao  jer  sam  ja  jedva  cekao  da  skola  zavrsi  kako  bih  sve  vise  vremena  imao  za  najbitniju  stvar u  mom  zivotu-rukomet.

     U  pocetku  sam  bio  odlican  djak,a  vec  od  sestog  razreda  sam  popustio  u  skoli.Mama je to  najteze  podnela,razgovarala je  sa mnom,kaznjavala  me,ludila,ali je  na  kraju  popustila,ali  je  I  dalje  insistirala  da  bar  budem  vrlo  dobar I  da  vodim  racuna  o  ponasanju I postivanju  starijih.T o  je  rakla,ali  je  ipak  cesto  zvocala  iako  je  pratila  sve  moje  utakmice  I  zajedno  sa tatom I  bratom  putovala  po  svim  gradovima  duz  Vojvodine,Srbije   a  I  dalje,a  cak  je  I  kupila  kameru  pa snimala  sve  te  utakmice.Moja  je  porodica  zivela  moj  zivot,I  pratila  ne  samo  mene  vec  je  davala  podrsku  celom  timu.A  tim  je  bio  tim  snova, ..
     Lepe godine  naseg  druzenja  prestale  su  bas  u  vreme  kada  sam  ja  proglasen  za  najbolje  levo  krilo  na  prvenstvu  Srbije  za 95 godiste,u  vreme  kada  sam  zavrsio  osmi  razred,ali  ne  mojom  voljom  vec  zbog cudne  situacije  u  kojoj  je  jedan  covek  raspustio  klub,a grad  nije  nista  poduzeo  da  se rukomet  spasi.Nas  klub  se  raspao,deca  su  raspustena  na  ulice,a  moj  zivot  je  izgubio  smisao…

       Uskoro  sam  dobio  poziv da  odem  u  Madjarsku  u  RK Vesprem  na  probu,zatim  su  me  zvali  iz RK  Napredak  I  RK Knez  Lazar,zatim  I iz RK  Crvena  Zvezda.Moji  roditelji  nisu  hteli  da  donose  odluke  ,vec  su me  pustali  na probe  ,pa  da  na  osnovu  svojih utisaka  odlucim  gde  mi se vise svidja.Nisu  mi  rekli  ni  ostani  ni  nemoj,samo  su  mi rekli  da  je  skola  na  prvom  mestu,jer  ne  mogu  ostati  nepismen  jer  je  biti  sportista  biti  rob.Tada  su  prolazili  kroz  pakao,ja to  znam,I  znam  da  su  podneli  veliku  zrtvu  zbog  mene I  moje  srece.Dali  su mi  par  saveta,na  osnovu  kojih  sam  odlucio  sta  cu.

          Stigao  sam  u  Krusevac,grad  udaljen  od  mog  rodnog  grada  350  km.U  stanu  zivim  sam,sam  spremam,perem  ves,peglam,a  ponekad  spremam I  jest.Trening  imam  dva  puta  dnevno,vikendom  sam  na  utakmicama.Kuci  idem  samo  za  raspust  na  polugodistu,a  leti sam  kuci  mesec dana.Uglavnom  sam  sam.Osim  drugara sa treninga  ,druge  porodice u Krusevcu  nemam.Roditelji  se trude  da  dodju  I  dovedu  brata,ali  ostale  meni  drage  ljude  ne vidjam.Za  izlazke  vikendom,nemam  vremena,zbog  utakmica.Izgleda  kao  pakao,jel da ?Ali  ,ne!
       Ovo je  ono  o  cemu  sam  mastao,dok  sam  bio  mali.Ovakav  zivot  sam  zamisljao I  ovo  bas  volim.Jeste  da  mi  fale  bakicini  “crveni rezanci”,dedin  macor,moj  motor,mamino  sklanjanje  razbacanih  stvari,fale  mi  nasa  zajednicka  putovanja,stara  lica  I  jedna  Marina…Jeste  da  moram  puno  toga  sam,ali…Kada  osetim  miris  lepka  za  loptu,kad  se  skinem u dres,sretan  sam.Deset  golova po  utakmici I ukus  pobede,izbrisi  sve  masnice  koje  zadobijem na terenu.Kad  vidim  rukometnu  loptu,zaboravim  na bol u preponi I  na  skolu,iako na  skolu je  tesko  zaboraviti…
         Nema  dana  kada  me  majka  ne  nazove I ne  pita  sta  je  bilo u  skoli,sta  ima  novo,I  ima  li  kakvih ocean.A  meni  muka.Skola  je  kao  kompromis,sklopljen  izmedju  mene I  mame  I  glasi  ovako:”Ako  hoces  rukomet,moras  zavrsiti  skolu!Ne  moras  biti  odlican,cak  ni  vrlo  dobar,samo  je  zavrsi!”Mozda  ste  primetili  uzvicnike  na  kraju  recenice.He,toliko  o  kompromisu.


        I tako  ja  putujem  ovim  cudnim  putem  koji  sam izabrao,izmedju  dve  vatre.Prva  vatra  je  moja  velika  ljubav  prema  rukometu,a druga je  moja  velika  muka  sa  skolom I datim  obecanjem da cu je  zavrsiti.
Ha,I  opet  se  moram  nasmijati   jer  sam  se setio  recenice  koju  je  moj  brat  rekao  majci  kada  je  u  autu  plakala  zbog  toga sto je mene  ostavila:”A  sto  ti  places?Ko  mu  je  kriv?Sam  je  htio da  ide,ja  nikada  necu otici,kad  imam  sve  sto bi se mucio.”
I  bas  sa  ovim  citatom  cu  zavrsiti  ovaj  pismeni   rad.

vlada sin:
Najlepsi i najtezi zadatak jednog coveka= Roditeljstvo.

Scarecrow:
procitao sam :) dobar rad

Pionesa:
Super! Odrastao  sam  u  ravnici  gde  je  bundeva  najvece  brdo,u  Vojovodini,u  gardicu  koji su  proslavili  sportasi.Backa  Palanka  poznata  je  po  kajakasima,bodibilderima I  nadasve  rukometasima.  Iz  RK Sintelona  ponikla  su  brojna  poznata  imena:Zarko  Sesum,Marko  Vujin,Bojan  Beljanski  I  naravno  Ognjen  Pertovic... samo si trebao dodati i Pedja Petrovic

Pedja_Petrovic:

--- Citat ---samo si trebao dodati i Pedja Petrovic
--- Kraj citata ---

ma ..bes mene
kada sam ovo procitao...srce je htelo da mi pukne..a nekako sam se sve cinio da je to vec ono..otisao je za svojim zivotom i to je to..i onda tras...

Navigacija

[0] Indeks poruka

[#] Sledeća strana