Posle malo više od tri meseca od početka, i nakon Peđine rotacije, nalazim se na 95kg i stigao sam na postavljeni cilj. Osećaj je... čudan. Ceo proces mi je predstavljao zadovoljstvo, iako ljudima sa strane kojima ispričam kako i šta radim kad me pitaju, sve to zvuči kao mučenje. A nije, vrlo je motivišuće i ispunjavajuće. Pretpostavljam da je i normalno da je sam momenat prolaska kroz cilj neka čudna, bezoblična mešavina sreće i praznine. Nikad se nisam osećao euforično kad stignem do kraja nekog puta, do cilja ka kome sam išao, čak... pre je to bila neka vrsta srećne tuge. Možda je to samo pojavni oblik ljudske želje da uvek postoji neki korak dalje, neki nastavak dobre priče, nade da posle dobrog filma sledi još bolji nastavak, da kraj nije apsolutan i neminovan. Zato prolazak kroz cilj ne osećam kao kulminaciju, ali svaki korak koji sam pravio ka tom cilju donosio je veliku satisfakciju.
Iskreno, nisam razmišljao šta dalje, ovaj momenat je došao brže nego što sam se nadao. Samo imam želju da se igra ne završi, jer uživam u procesu. Vreme je da poželim sledeći korak. U apatičnom sam vakumu nakon postizanja zadatog, i prosto ni sam ne znam zašto ovo pišem, samo se nadam da nikoga ne davim. Valjda je to samo posledica ovog trenutka, i želje da podelim taj trenutak sa ljudima koji su mi iskustvom pomogli da put do tog trenutka, koji sam poželeo pre tri meseca, bude ostvariv i lep.
